RTANJSKA NOĆ I PAR DANA

Rtanj je planina u istočnoj Srbiji, blizu Boljevca. Pripada Karpatskom masivu, a najviši vrh je Šiljak sa 1565 m nadmorske visine. Karakterističnog je izgleda, naglo se diže iz ravnice a sam vrh Šiljak je skoro pravilna kupa. Zbog toga postoji verovanje da je planina Rtanj ustvari piramida, napravljena pomoću vanzemaljske tehnologije, i privlači veliki broj poštovalaca lika i dela Eriha Fon Denikena. Rtanj je poznat i po rtanjskom čaju koji je endemska vrsta, a kome pripisuju afrodizijačka svojstva.

Pogled na Rtanj sa severozapadne strane

Svake godine oko Vidovdana (28. jun) se organizuje noćni uspon i uranak na samom vrhu Šiljak. Ova manifestacija se održava u spomen na prvi organizovani izlet Srpskog planinarskog društva 1903. godine.

U subotu, u ranim popodnevnim časovima, put Rtnja smo krenuli Johan i ja. Ostali su odustali kako zbog loših vremenskih uslova prethodnih dana, tako i zbog drugih razloga. Spremili smo kompletnu kampersku opremu, u nadi da ćemo pronaći zgodno mesto za postavljanje šatora mada organizovanog kampa nije bilo.

Sve je na broju

Rtanj je od Lazarevca udaljen blizu 200 km, tako da smo usput pravili više pauza. Jedna od pauza je bila i na reci Grzi, udaljenoj 15-20 km od Paraćina ka Boljevcu. To je jedno od omiljenih izletišta Paraćinaca i mnogih drugih upoznatih sa lepotama ovog kraja.

Jezerce na toku Grze

Reka baš i nije velika koliko ovde izgleda

Posle kratkog ali predivnog odmora na Grzi, nastavili smo put preko prevoja Čestobrodica. Sledeću pauzu smo napravili u hotelu "Rtanj Balašević" koji se nalazi u samom podnožju planine.

Čestobrodica i Rtanj u pozadini

Neko pije pivo, a neko kafu

Rtanj je poznat i po vodi izuzetnog kvaliteta, a pored puta se mogu naći mnogobrojne česme.

Treba se obezbediti za uspon

U selo Rtanj smo stigli oko 19 časova, tako da smo imali dosta vremena do prijavljivanja učesnika (u 23:30). S obzirom da nismo sreli nikog ko planira da kampuje, a u samom selu se nalazi nekadašnje dečje odmaralište, sada preuređeno u turističko ugostiteljski kompleks, rešili smo da se ipak smestimo u sobi. Cena nije prevelika, 1680 dinara (oko 14 evra) po osobi za noćenje sa doručkom. Ovom prilikom bih se zahvalio osoblju koje nam nije pravilo problem zbog kasnog napuštanja sobe u nedelju.

Naša soba...

...i pripadajuće kupatilo

Posle oko sat vremena sna, došlo je vreme i za prijavljivaje za uspon koji je trebalo da počne sat vremena kasnije, u 00:30. Pomalo iznenađujuće za naše uslove, ka vrhu smo krenuli tačno u minut. Sve pohvale organizatoru (PD "Šiljak" iz Boljevca) za ovo. Put vrha je krenulo preko 100 učesnika.

Svetleća kolona

Veći deo staze vodi kroz šumu, tako da smo morali da se krećemo u koloni jedan po jedan.

Marš kroz šumu

Pauza, jedna od ukupno tri

Znak da smo na pravoj stazi

Putokaz za one koji ne poznaju izviđačke oznake

Nešto pre 4 časa ujutru smo stigli do samog vrha. Na vrhu se nalaze ruševine stare crkvice-kapelice koju je 1932.godine podigla Greta Minh u znak sećanja na svog pokojnog muža Juliusa. Minhovi su bili čuvena jevrejska porodica koja je obeležila ovaj kraj u periodu pre drugog svetskog rata. Posedovali su paraćinsku fabriku štofova, a kasnije i rtanjski rudnik kamenog uglja. Sudbina ove porodice nije bila baš najsrećnija, a samu crkvicu su više puta rušili ( u periodu od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka) u potrazi za skrivenim blagom koje se spominje u mnogim rtanjskim legendama.

Dolazak na vrh

Ostaci crkvice sa sve duhovima

Treba još napomenuti da je na vrhu duvao jak vetar, a s obzirom da smo pešačili celu noć, trebalo se dobro zaštititi.

Čekajući izlazak sunca

Sa Šiljka se pruža fantastičan pogled na okolinu a prizor izlaska Sunca je stvarno neverovatan.

Sunce se pomalja

Oko 5 časova je bilo vreme da se krene nazad.

Grupa polako napušta vrh

Fantastični pejsaži

Sada smo mogli i da vidimo kuda smo sve prošli po mraku.

Šumska staza

Šumski ukrasi

Nakon skoro 2 sata silaska, oko 7 časova, stigli smo i nazad do sela.

Povratak u civilizaciju

Odmah smo otišli na organizovani doručak, gulaš sa pečurkama.

Nisam siguran zašto se ovo zove gulaš

Pošto gulaš baš i nije bio jak (pohvale organizatoru u svakom slučaju), rešili smo da iskoristimo i uplaćen doručak u restoranu. Kao u stara dobra vremena, mogli smo da biramo između jaja na oko, omleta sa šunkom i omleta sa sirom.

Malo jači doručak

Nakon doručka, bilo je vreme i da se malo odmorimo pred polazak dalje. Posle toplog tuša i 2-3 sata sna valjalo je malo obići i sam kompleks.

Biciklista ima svuda

Pretpostavljam da je ovo vanzemaljskog porekla

Ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne

Odmorni i raspoloženi odlučili smo da pođemo u obilazak obližnjih pećina, Bogovinske i Lazareve (poznate i kao Zlotska).

Bogovinska pećina je jedna od najlepših u Srbiji, udaljena 12 km od Boljevca. Nakon truckanja lošim putem, bez pomoći putokaza (oslanjajući se samo na prolaznike), došli smo i do same pećine.naravno, bilo je za očekivati da jedna turistička atrakcija ne radi nedeljom. Da stvar bude zanimljivija, pećina je otvorena samo u slučaju unapred dogovrene posete koja se može zakazati telefonom.

Kroz rešetke izgleda lepo

Razočarani, krenuli smo ka Lazarevoj pećini, koja se nalazi nedaleko od sela Zlot na putu ka Boru.

Ovde postoje i putokazi

O Lazarevoj pećini se može napisati ceo post, tako da ćemo ovde spomenuti samo osnovne stvari. Do sada je istraženo oko 9 km, a pretpostavlja se da je cela pećina višestruko duža. Turistička staza je duga oko 800 m. Veruje se da je ime dobila nakon što su, posle boja na Kosovu, poražene srpske snage potražile utočište u njoj. Po drugoj legendi ime je dobila po hajduku Lazaru koji je u pećini sakrio neprocenjivo blago.

U samoj pećini se nalazi nekoliko dvorana i mnogobrojan pećinski nakit.

Ulaz u pećinu

Ulazna dvorana

Fontana želja

Devojačka soba

Bizon

Koncertna dvorana

Pored pećine protiče Lazareva reka.

Lazareva reka

Viseći most

Prelep drvored

Bilo je vreme da krenemo dalje, tačnije nazad kući. Kao što svako putovanje zahteva, trebalo je svratiti u neki lokalni restoran na ručak. Ovog puta smo se odlučili za restoran "Izvorska noć" u selu Izvor, 10-tak km od Paraćina (hvala Preži na preporuci). Obilne porcije uz niske cene čine odličnu kombinaciju. Ovom prilikom bih zahvalio i Braci na sugestiji da u svaki post ubacim i sliku ručka sa sve cenama.

Izvorski roštilj

cijena, prava sitnica

U Lazarevac smo se vratili oko 22 časa, nenaspavani, ali puni utisaka. Nadam se da sam neke od utisaka uspeo i sa vama svima da podelim i da vam bar malo približim celu avanturu. Ako ne, biće još prilike za to.

Selfi sa sve zahvalnicom

TARSKI BISERI

Ako se po jutru dan poznaje, ova nedelja nije baš obećavala. Od ranog jutra oblaci su se pojavljivali i nestajali. Neki od nas su možda bili i za to da odložimo izlet na Taru koji smo dogovorili na brzinu svega dan ranije. Sva sreća pa odlaganja nije bilo, jer u tom slučaju ne biste ni čitali ovaj post.

Put Tare je krenula naša mala ekipa koju ste imali prilike da upoznate u ranijim postovima: Bojana, Ivana, Sten i ja. Iz Lazarevca smo krenuli u 10 sati i posle više od dva sata vožnje preko Valjeva, Debelog brda i Bajine Bašte smo stigli na Taru.

Ako je po nečemu poznata Tara, to su prelepe šume

Za neupućene, Tara je planina u zapadnoj Srbiji oivičena rekama Drinom, Račom, Konjskom rekom, Belim Rzavom i Derventom. Proglašena je za nacionalni park 1981. godine. Najviši vrh Ravne Tare (Tare u užem smislu) je Zborište sa svojih 1544 m, dok je najviši vrh celokupnog masiva Tare  Kozji Rid visok 1591 m. Naš najpoznatiji botaničar Josif Pančić je još 1875. godine istraživao floru Tare i otkrio endemsku vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika (bilo je raznih pokušaja presađivanja omorike u drugim krajevima, ali svi su pokušaji neslavno završili).

Naša prva stanica na Tari je bila plato ispred hotela Omorika u Kaluđerskim Barama. Tu se obično može videti dosta turista kojih ovaj put i nije bilo, verovatno zbog vremena neuobičajenog za ovo doba godine (temperatura je bila između 10 i 13 stepeni Celzijusa). Duž puta se može videti puno tezgi na kojima se prodaju razni suveniri, odeća iz narodne radinosti, gurmanski specijaliteti (pršuta, slanina, sir, kajmak, med....) i naravno razna alkoholna pića domaće proizvodnje.

Malobrojni turisti

Jedna od pešačkih staza pored hotela Omorika

Nakon kraće šetnje smo se uputili ka Mitrovcu, udaljenom 20-tak km. Mitrovac je najpoznatiji po dečjem odmaralištu koje je jedno od omiljenih odredišta za rekreativnu nastavu (na jednoj od njih je i vaš skriboman bio pre više od 30 godina).

Pogled na deo odmarališta u Mitrovcu

Celo odmaralište je ispresecano drvoredima sa zanimljivim porukama na skoro svakom drvetu.

Sa ovom porukom se slažem

Probali smo, vreme će pokazati ima li istine

Od odmarališta smo se uputili ka možda i najlepšem tarskom vidikovcu, Banjskoj steni. Šetna staza je odlično uređena i široka, što mnogi koriste pa automobilima idu do same stene (meni potpuno neshvatljiv užitak).

Šetna staza dovoljno široka da prođe i šleper

Ekipa na putu ka Banjskoj steni

Putokazi su bili siguran znak da smo na pravom putu.

Jedan od putokaza

Na mnogo mesta, pored pešačkih staza i puteva za automobile, smo nailazili na čudne konstrukcije, čiju svrhu nismo mogli da odgonetnemo. Zamolio bih da ako neko zna čemu služe pojašnjenje napiše u komentaru.

Kviz za čitaoce

Posle oko 5 km smo stigli i do samog odredišta.

Napokon stigli

A onda, nakon 150-200 metara najlepši pogled sa Tare.

Pogled sa Banjske stene

Naravno i prilika za jedan grupni portert

Lako je izgubiti pojam o vremenu na jednom tako božanstvenom mestu, ali ipak trebalo je krenuti i nazad ka Mitrovcu.

Trebalo je opet prepešačiti oko 5 km

Kad smo stigli do odmarališta, rešili smo da potražimo i čuvenu Tepih livadu, koje su se neki od nas sećali od pre tridesetak godina. Na sreću, sreli smo jednu grupu dece sa vaspitačicom koja nas je uputila ka njoj.

Putokaz je upućivao na rezervat Crveni potok gde je, sudeći po znakovima upozorenja, bilo moguće sresti i medveda

Ova staza je vodila kroz šumu, i jedna je od lepših kojima smo išli.

Šumska staza

Posle 10-15 minuta pešačenja smo stigli i do same Tepih livade. Naziv je dobila po tome što se tlo pod nogama ugiba poput mekog tepiha. Ovaj efekat se javlja usled vodonepropusnosti zemljišta i zadržavanjem površinske vode. Preko vode se talože biljni ostaci kojima je, zbog specifičnog tla, onemogućeno raspadanje i time dolazi do formiranja tresetišta. Ovo tresetište se formira još od ledenog doba i raste tempom od 1 mm godišnje.

Nažalost, nije dozvoljeno gaziti po livadi....osim kad niko ne gleda

Bilo bi šteta posetiti Taru a ne otići na Zaovinsko jezero. Zaovinsko jezero je veštačko jezero koje se napaja vodom iz Konjske reke i Belog Rzava, a napravljeno kao akumulacija hidrocentrale "Bajina Bašta" u Perućcu, sa kojom je povezano vertikalnim cevima. U slučaju niskog vodostaja Drine, hidrocentrala koristi vodu sa ovog jezera.

Zaovinsko jezero

Posetom jezeru smo završili naš obilazak Tare. Odatle smo se spustili u Perućac, gde smo u restoranu "Vrelo", koje ima jednu od najlepših terasa koje sam ikad video, obilno večerali. Terasa restorana je specifična po tome što se nalazi na ušću reke Vrelo u Drinu. Vrelo je jedna od najkraćih reka (možda i u svetu) sa svojih 365 m dužine, zbog čega je poznata i kao reka godina.

Vrelo

Došlo je vreme i za povratak kući. Posle vožnje preko mnogih brda smo stigli u Lazarevac malo pre 23 sata. Neke od nas je umor savladao još u povratku, a neke ( uključujući i autora ovih redova) tek sutradan. Sve u svemu bila je ovo jedna nedelja provedena na najlepši način, sa društvom koje zna da ceni ovaj vid zabave.

Ekipa mala, ali odabrana

Biće ovakvih dešavanja još....možda ne sa ekipom u istom sastavu....ali jedno je sigurno: ja ću uvek biti prisutan.