Durmitorska tura je jedna od onih tura zbog kojih sam se uopšte učlanio u planinarsko društvo. Čak i na samoj pristupnici postoji pitanje "Da li biste išli na Durmitor?". Moj odgovor je naravno bio - DA.
Durmitor je nacionalni park (od 1952. godine) i najviša planina u Crnoj Gori. Postoji mnogo tumačenja kako je dobio ime, a meni lično se najviše sviđa tumačenje da je ime dobio od keltsog izraza "dru mi tore" što znači planina puna vode. Ceo masiv se prostire na 39.000 ha sa mnogo vrhova od kojih čak 48 ima visinu od preko 2.000 m. Lepoti masiva doprinosi i 18 ledničkih jezera, poznatih pod nazivom "gorske oči". Ova jezera se nalaze na visini od preko 1.400 m i idu u prilog gore pomenutom tumačenju nastanka naziva.
Nas 14 (sa sve vozačem) je krenulo iz Lazarevca na put u utorak uveče, oko 22:30. U Lajkovcu su nam se pridružila još četiri planinara - Bane iz Lajkovca, Goran iz Obrenovca i Slavko i Mića iz Šapca.
Posle neprospavane noći (bar što se mene tiče), pauze na Zlatiboru i relativno brzog prelaska granice, oko 5h smo stigli do Đurđevića Tare i čuvenog mosta. Most se nalazi na putu Pljevlja - Žabljak i pravljen je u periodu 1938-1940. Dugačak je 365 m sa visinom od 172 m iznad reke. Po mišljenju mnogih, jedan je od najlepših mostova Evrope.
Nakon kraće pauze kod samog mosta, uputili smo se ka Žabljaku, gde smo stigli oko 6h.
Žabljak je poznat kao grad sa najvećom nadmorskom visinom (1.456 m) na Balkanu.
Pošto je za crnogorske prilike bilo prilično rano, nigde nismo mogli ni kafu da popijemo. Zato smo, posle kraće pauze, krenuli ka Razvršju (na manje od 2 km do Žabljaka) i kampu kod Boće.
Smestili smo se u dve kuće u okviru kampa, i to u dvokrevetne i trokrevetne sobe, a ne u bungalove kako je bilo prvobitno planirano. Prednost kuće nad bungalovom je što smo na svakom spratu imali kupatilo.
Da bi smo se uopšte peli, bile su nam potrebne i ulaznice za nacionalni park, koje su mogle da se kupe tek od 8h. Bilo je dovoljno vremena za doručak i za kafu. Inače, ulaznica za tri dana košta 6€.
Po planu, tog, prvog dana trebalo je da se popenjemo na Savin kuk, visine 2.313 m. To je jedan od najposećenijih vrhova Durmitora jer se do njega (tačnije do 100 m ispod samog vrha) može doći i žičarom, koju mi naravno nismo koristili. Ime je dobio po Svetom Savi koji je po legendi često posećivao Durmitor, a ovo mu je bio omiljeni vrh. Na uspon smo krenuli oko 9h.
Sa Savinog kuka smo se spustili do kampa oko 15h. Posle tuširanja i kratkog odmora (do 19h) smo otišli do Žabljaka u nabavku i na večeru. Cene nisu mnogo različite u odnosu na ovdašnje, bar što se marketa tiče. Što se restorana tiče, može lepo da se večera za 10-tak €, a pivo košta od 1,60€ (točeno 0,5 l) pa naviše.
Sutradan, u četvrtak, polazak na turu je bio planiran za 6:30 (kao i za sve naredne dane), tako da smo ustali u 5:30. Bilo je dovoljno vremena za spremanje i za doručak, a za pojedine i za jutarnju kafu.
Za taj dan je u planu bilo da se ispenjemo na Mali (2.223 m) i Veliki Međed (2.287 m), tehnički najzahtevnije vrhove Durmitora. U proseku 1-2 planinara godišnje nastrada na Durmitoru, a sve je to na Međedu.
Krenuli smo po planu, a staza nas je vodila od samog kampa najpre kroz šumu a zatim i kroz goleti.
Usput smo nailazili i na izvore pitke vode.
Naravno, usput smo pravili i dosta pauza.
Do Malog Međeda nije bilo teško popeti se (sa svega par prolazaka liticom), ali do Velikog Međeda trebalo je doći uz pomoć mnogobrojnih sajli.
Posle tehnički zahtevne staze, ipak smo stigli i do Velikog Međeda.
Ni sam silazak nije bio lak, ali je zato pogled bio fenomenalan.
Sa Međeda smo otišli pravo na Crno jezero. Crno jezero je najpoznatije jezero na Durmitoru. Nalazi se na visini od 1.416 m i sastoji se od dva spojena jezera, malog (maksimalne dubine od 49,1 m) i velikog (maksimalne dubine od 24,5 m)
Sa jezera smo se vratili u kamp oko 19h i trebalo je odmoriti se za novi dan.
Za petak je bilo planirano da se popenjemo na Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora i cele Crne Gore (2.523 m). Kao i prethodnog dana, krenuli smo u 6:30. Kao i prethodnih dana, put nas je vodio pored izvora i jezera.
Do samog vrha nas je vodila još jedna tehnički zahtevna staza, uz sajlu. To je razlog št taj deo puta nije fotografisan. Posle više od 4 sata od polaska, stigli smo i na sam vrh.
Posle 30-tak minuta na vrhu, krenuli smo nazad, istim putem kojim smo i došli.
Nakon četiri sata pešačenja, ukazao se i asfaltni put.
Naravno, posle ovako naporne ture, ništa ne prija poput hladnog piva (mislim na piće a ne na bend).
U povratku smo opet svratili do Žabljaka, kupili šta nam treba i naravno svratili na piće. U kamp smo se vratili oko 19h.
Za subotu je bila planirana jedna opuštena tura, uspon na Prutaš (2.393 m) i obilazak Škrčkih jezera. Opet so krenuli u 6:30.
Posle skoro sat vremena odmora na Prutašu, trebalo se spustiti na Škrčka jezera. Za nekih sat i po, smo se spustili sa 2.393 m na oko 1.700 m, u čemu kolena nisu baš uživala. Ako nisu uživala kolena, uživale su oči.
Ubrzo smo stigli i do malog Škrkog jezera, gde smo iskoristili priliku i da se okupamo (bar neki od nas). Ima li potrebe da spominjem temperaturu vode u jezeru na 1.700 m nadmosrske visine?
Nakon sat vremena kupanja i uživanja, vratili smo se na stazu a zatim i u kamp. U kamp smo stigli oko 19h. Pošto je to bilo poslednje veče, još ranije smo se dogovorili da to veče raspalimo roštilj.
S obzirom da za nedelju nismo imali planiranih tura, već je polazak bio zakazan za 10h, ostalo se do kasno, do posle ponoći.
U nedelju, iako nismo morali, većina nas je ustala rano. Posle kafe i doručka smo se spakovali i pre 10h napustili kamp. Pre polaska za Lazarevac smo svratili na vidikovac Ćurevac, odakle se pruža prelep pogled na Taru i do restorana Momčilov grad, sa još lepšim vidikovcem.
Nakon kraće kupovine namirnica za put, ka Lazarevcu smo krenuli oko 14h i kući smo stigli malo pre 22h. Mrtvi umorni, ali prezadovoljni.
Za pojedine (uključujući i mene) ovo je bila prva visokogorska akcija. Imali smo sreće što smo za vodiče imali iskusne Natašu i Slavka, tako da smo plan u potpunosti ispunili (što se retko dešava). Takođe, svega ovog ne bi bilo da nije bilo Jelene koja je sve organizovala. Nećemo ih menjati.
Posle četiri dana u planini, čovek prirodu počinje da posmatra drugim očima, sa mnogo više poštovanja. Jednostavno, nauči da živi u skladu sa njom. Da nije tog sklada, niko od nas ne bi imao želju da se bavi planinarenjem, a da ne pričam o želji da se vrati i sve ovo ponovi. Ja bar imam takvu želju, a nadam se i Vi koji ste ovo čitali.
Durmitor je nacionalni park (od 1952. godine) i najviša planina u Crnoj Gori. Postoji mnogo tumačenja kako je dobio ime, a meni lično se najviše sviđa tumačenje da je ime dobio od keltsog izraza "dru mi tore" što znači planina puna vode. Ceo masiv se prostire na 39.000 ha sa mnogo vrhova od kojih čak 48 ima visinu od preko 2.000 m. Lepoti masiva doprinosi i 18 ledničkih jezera, poznatih pod nazivom "gorske oči". Ova jezera se nalaze na visini od preko 1.400 m i idu u prilog gore pomenutom tumačenju nastanka naziva.
 |
| Panorama Durmitora |
Nas 14 (sa sve vozačem) je krenulo iz Lazarevca na put u utorak uveče, oko 22:30. U Lajkovcu su nam se pridružila još četiri planinara - Bane iz Lajkovca, Goran iz Obrenovca i Slavko i Mića iz Šapca.
 |
| Pripreme za polazak |
Posle neprospavane noći (bar što se mene tiče), pauze na Zlatiboru i relativno brzog prelaska granice, oko 5h smo stigli do Đurđevića Tare i čuvenog mosta. Most se nalazi na putu Pljevlja - Žabljak i pravljen je u periodu 1938-1940. Dugačak je 365 m sa visinom od 172 m iznad reke. Po mišljenju mnogih, jedan je od najlepših mostova Evrope.
 |
| Most na Đurđevića Tari |
 |
| Svitanje iznad Tare |
Nakon kraće pauze kod samog mosta, uputili smo se ka Žabljaku, gde smo stigli oko 6h.
 |
| Na pravom smo putu |
Žabljak je poznat kao grad sa najvećom nadmorskom visinom (1.456 m) na Balkanu.
 |
| Centar Žabljaka |
 |
| Pogled na najveći hotel u Žabljaku |
Pošto je za crnogorske prilike bilo prilično rano, nigde nismo mogli ni kafu da popijemo. Zato smo, posle kraće pauze, krenuli ka Razvršju (na manje od 2 km do Žabljaka) i kampu kod Boće.
 |
| Pogled na Durmitor iz kampa |
Smestili smo se u dve kuće u okviru kampa, i to u dvokrevetne i trokrevetne sobe, a ne u bungalove kako je bilo prvobitno planirano. Prednost kuće nad bungalovom je što smo na svakom spratu imali kupatilo.
 |
| Smeštaj u sobi |
Da bi smo se uopšte peli, bile su nam potrebne i ulaznice za nacionalni park, koje su mogle da se kupe tek od 8h. Bilo je dovoljno vremena za doručak i za kafu. Inače, ulaznica za tri dana košta 6€.
 |
| Pertle treba dobro zavezati pred polazak |
Po planu, tog, prvog dana trebalo je da se popenjemo na Savin kuk, visine 2.313 m. To je jedan od najposećenijih vrhova Durmitora jer se do njega (tačnije do 100 m ispod samog vrha) može doći i žičarom, koju mi naravno nismo koristili. Ime je dobio po Svetom Savi koji je po legendi često posećivao Durmitor, a ovo mu je bio omiljeni vrh. Na uspon smo krenuli oko 9h.
 |
| Pogled sa Savinog kuka |
 |
| Pogled na Crno jezero |
 |
| Prevozno sredstvo za manje spremne |
 |
| Ekipa na prvo vrhu |
 |
| Trenutak odmora i za autora |
Sa Savinog kuka smo se spustili do kampa oko 15h. Posle tuširanja i kratkog odmora (do 19h) smo otišli do Žabljaka u nabavku i na večeru. Cene nisu mnogo različite u odnosu na ovdašnje, bar što se marketa tiče. Što se restorana tiče, može lepo da se večera za 10-tak €, a pivo košta od 1,60€ (točeno 0,5 l) pa naviše.
Sutradan, u četvrtak, polazak na turu je bio planiran za 6:30 (kao i za sve naredne dane), tako da smo ustali u 5:30. Bilo je dovoljno vremena za spremanje i za doručak, a za pojedine i za jutarnju kafu.
 |
| Jutarnja kafa |
 |
| Grupna fotografija pred polazak |
Za taj dan je u planu bilo da se ispenjemo na Mali (2.223 m) i Veliki Međed (2.287 m), tehnički najzahtevnije vrhove Durmitora. U proseku 1-2 planinara godišnje nastrada na Durmitoru, a sve je to na Međedu.
Krenuli smo po planu, a staza nas je vodila od samog kampa najpre kroz šumu a zatim i kroz goleti.
 |
| Put ka Međedu |
 |
| Treba obratiti pažnju na putokaze... |
 |
| ...a posebno na dužinu i težinu rute |
Usput smo nailazili i na izvore pitke vode.
 |
| Bez vode se ne kreće |
Naravno, usput smo pravili i dosta pauza.
 |
| Pogled preko cipela |
 |
| Još jedan pogled na Crno jezero |
Do Malog Međeda nije bilo teško popeti se (sa svega par prolazaka liticom), ali do Velikog Međeda trebalo je doći uz pomoć mnogobrojnih sajli.
 |
| Pogled na Veliki Međed |
Posle tehnički zahtevne staze, ipak smo stigli i do Velikog Međeda.
 |
| Da se zna da smo bili tu |
Ni sam silazak nije bio lak, ali je zato pogled bio fenomenalan.
 |
| Sajle su svuda (photo by Milan) |
 |
| Silazak sa Međeda |
 |
| Sneg, koji je tu od ko zna kada |
 |
| Ostaci lednika |
Sa Međeda smo otišli pravo na Crno jezero. Crno jezero je najpoznatije jezero na Durmitoru. Nalazi se na visini od 1.416 m i sastoji se od dva spojena jezera, malog (maksimalne dubine od 49,1 m) i velikog (maksimalne dubine od 24,5 m)
 |
| Pogled na jezero |
 |
| Pogled na moju malenkost (photo by Milan) |
Sa jezera smo se vratili u kamp oko 19h i trebalo je odmoriti se za novi dan.
Za petak je bilo planirano da se popenjemo na Bobotov kuk, najviši vrh Durmitora i cele Crne Gore (2.523 m). Kao i prethodnog dana, krenuli smo u 6:30. Kao i prethodnih dana, put nas je vodio pored izvora i jezera.
 |
| Većina staza je obeleženo |
 |
| Pauza za doručak |
 |
| Pogled na ono što nas čeka |
Do samog vrha nas je vodila još jedna tehnički zahtevna staza, uz sajlu. To je razlog št taj deo puta nije fotografisan. Posle više od 4 sata od polaska, stigli smo i na sam vrh.
 |
| Da se zna gde smo |
 |
| Treba se upisati i u knjigu utisaka |
 |
| Pogled na Škrčka jezera |
Posle 30-tak minuta na vrhu, krenuli smo nazad, istim putem kojim smo i došli.
 |
| Zeleni Vir |
 |
| Predeli kao nacrtani |
 |
| Bilo je tu i radoznalih očiju |
 |
| Tragovi civilizacije |
 |
| Ko se umori, ima gde da sedne |
Naravno, posle ovako naporne ture, ništa ne prija poput hladnog piva (mislim na piće a ne na bend).
 |
| Konoba Lomni Do |
 |
| Fotografija sa Boškom Juniorom |
 |
| Nikšićko za društvo |
U povratku smo opet svratili do Žabljaka, kupili šta nam treba i naravno svratili na piće. U kamp smo se vratili oko 19h.
Za subotu je bila planirana jedna opuštena tura, uspon na Prutaš (2.393 m) i obilazak Škrčkih jezera. Opet so krenuli u 6:30.
 |
| Na putu ka Prutašu |
 |
| Pogled sa visine |
 |
| Ugažena staza je od velike pomoći |
 |
| Napokon na vrhu...sa sve nikšićkim |
 |
| Pogled na kanjon Tare |
Posle skoro sat vremena odmora na Prutašu, trebalo se spustiti na Škrčka jezera. Za nekih sat i po, smo se spustili sa 2.393 m na oko 1.700 m, u čemu kolena nisu baš uživala. Ako nisu uživala kolena, uživale su oči.
 |
| Silazak sa Prutaša |
 |
| Pogled na veliko Škrčko jezero i planinarski dom |
 |
| Planinarski dom izbliza |
 |
| Nismo bili jedini |
Ubrzo smo stigli i do malog Škrkog jezera, gde smo iskoristili priliku i da se okupamo (bar neki od nas). Ima li potrebe da spominjem temperaturu vode u jezeru na 1.700 m nadmosrske visine?
 |
| Malo Škrčko jezero |
 |
| Skoči da ti vidim gorske oči (photo by Jelena) |
Nakon sat vremena kupanja i uživanja, vratili smo se na stazu a zatim i u kamp. U kamp smo stigli oko 19h. Pošto je to bilo poslednje veče, još ranije smo se dogovorili da to veče raspalimo roštilj.
 |
| Ništa bez paprike.... |
 |
| ...a ni bez mesa |
 |
| Poklon od gazde Boće |
 |
| Poklonu se u kriglu ne gleda |
S obzirom da za nedelju nismo imali planiranih tura, već je polazak bio zakazan za 10h, ostalo se do kasno, do posle ponoći.
U nedelju, iako nismo morali, većina nas je ustala rano. Posle kafe i doručka smo se spakovali i pre 10h napustili kamp. Pre polaska za Lazarevac smo svratili na vidikovac Ćurevac, odakle se pruža prelep pogled na Taru i do restorana Momčilov grad, sa još lepšim vidikovcem.
 |
| Ekološka država pre svega |
 |
| Neko uživa u pogledu.... |
 |
| ....a neko u praćenju političkih dešavanja |
 |
| Pogled iz Momčilovog grada |
Nakon kraće kupovine namirnica za put, ka Lazarevcu smo krenuli oko 14h i kući smo stigli malo pre 22h. Mrtvi umorni, ali prezadovoljni.
Za pojedine (uključujući i mene) ovo je bila prva visokogorska akcija. Imali smo sreće što smo za vodiče imali iskusne Natašu i Slavka, tako da smo plan u potpunosti ispunili (što se retko dešava). Takođe, svega ovog ne bi bilo da nije bilo Jelene koja je sve organizovala. Nećemo ih menjati.
Posle četiri dana u planini, čovek prirodu počinje da posmatra drugim očima, sa mnogo više poštovanja. Jednostavno, nauči da živi u skladu sa njom. Da nije tog sklada, niko od nas ne bi imao želju da se bavi planinarenjem, a da ne pričam o želji da se vrati i sve ovo ponovi. Ja bar imam takvu želju, a nadam se i Vi koji ste ovo čitali.
 |
| Poslednji neka ugasi svetlo (photo by Milan) |
