Utorak, 11. avgust. Ako ne bude većih problema, poslednji dan putovanja od Budimpešte do Lazarevca.
Iz Surduka smo krenuli u 8 sati, a put nas je vodio dalje preko Batajnice, Zemuna, Beograda, Obrenovca i dalje do Lazarevca. Sve u svemu preko 120 km vožnje. Da li zbog saznanja da je poslednji dan i da će sutra moći da se odmara ceo dan, ili zbog nečeg drugog, krenuli smo u žestokom tempu. Nismo se zaustavljali do Zemuna. Na ovom delu rute je i jedna od saobraćajem najopterećenijih deonica, put od Batajnice do Zemuna.
Kad smo stigli do Zemuna, sve je bilo potpuno drugačije. Napokon smo opet bili na uređenoj biciklističkoj stazi. Vozili smo zemunskim kejom do hotela "Jugoslavija", odakle nas je put dalje vodio ka novobeogradskom bloku 70 i savskom keju. Odatle smo čamcem prešli na Adu Ciganliju.
Ada je, s obzirom na vrućinu, bila prepuna kupača. Nismo imali vremena da se zadržavamo jer nas je čekalo još dosta kilometara koje treba izvoziti.
Od Ade smo krenuli starim obrenovačkim putem i do uključenja na novi obrenovački put kod Umke, bilo je pravo zadovoljstvo voziti. Odličan put i slab saobraćaj, a sve to uz Savu. Deo od Umke do Obrenovca je ipak znatno opterećeniji saobraćajem, tako da smo se potrudili da ga što pre izvezemo. U blizini Obrenovca se nalazi prelepo izletište na samoj Savi, šuma Zabran. Već ranije smo rešili da tu napravimo jednu dužu pauzu, koju ćemo iskorisiti za ručak i odmor u najtoplijem delu dana. U Zabran smo stigli oko 13 sati, a pošto nam je do Lazarevca ostalo nešto više od 40 km vožnje, mogli smo da napravimo pauzu od nekoliko sati.
Posle obilnog ručka u restoranu "Savski biser" došlo je vreme i da se malo opustimo.
Potražili smo zgodno mesto u šumi pored plaže gde bi mogli da se smestimo narednih par sati.
Posle dobra 4 sata pauze, oko 17 sati smo krenuli dalje ka Lazarevcu, preko Obrenovca, Stublina, Brgula i Velikih Crljena. Usput smo napravili još samo jednu kraću pauzu (da kupimo vodu u jednoj prodavnici), i već oko 19:30 smo, posle blizu 600 km od Budimpešte, napokon stigli do konačnog odredišta.
Kada sad, sa vremenske distance od nekoliko dana, razmišljam o celom putešestviju, mora se reći da je i pored manjih pehova koje možemo zanemariti, ovo bilo jedno nezaboravno iskustvo i prava avantura. Kada bih sada ponovo planirao nešto slično, jednu stvar bih promenio: nigde ne bih rezervisao smeštaj unapred. Bilo je mesta na kojima bismo ostali možda i koji dan duže, ali je to bilo neizvodljivo jer smo unapred rezervisali sva prenoćišta. Najbolja varijanta je nositi šator, podlogu i vreću za spavanje jer usputnih kampova ima mnogo. Kome je preveliko opterećenje nošenje kamperske opreme, a i želi da spava u krevetu, dovoljan je pristup internetu i već ujutru može da se nađe smeštaj za to veče.
Na kraju, ovakvo nešto bih svima preporučio. Ne mora da bude tolika kilometraža niti vreme putovanja. Dovoljno je negde otići biciklom makar na vikend i jednostavno osetiti bar delić atmosfere koju pruža višednevna vožnja. Naravno, bitno je da je i društvo pravo.
Što se mene tiče, mislim da sam se navukao na ovaj vid putovanja. U glavi mi se već javljaju neke ideje za sledeće leto, sa povećanom kilometražom, ali o tome neki drugi put.....ima dosta vremena za razmišljanje. Do tada, na ovom blogu biće još zanimljivih stvari. Možda nevezanih za biciklizam ali svakako zanimljivih. Jedno je sigurno: ako ste u ovih nekoliko postova uživali, uživaćete i ubuduće.
 |
| Društvo malo, ali odabrano |
Iz Surduka smo krenuli u 8 sati, a put nas je vodio dalje preko Batajnice, Zemuna, Beograda, Obrenovca i dalje do Lazarevca. Sve u svemu preko 120 km vožnje. Da li zbog saznanja da je poslednji dan i da će sutra moći da se odmara ceo dan, ili zbog nečeg drugog, krenuli smo u žestokom tempu. Nismo se zaustavljali do Zemuna. Na ovom delu rute je i jedna od saobraćajem najopterećenijih deonica, put od Batajnice do Zemuna.
Kad smo stigli do Zemuna, sve je bilo potpuno drugačije. Napokon smo opet bili na uređenoj biciklističkoj stazi. Vozili smo zemunskim kejom do hotela "Jugoslavija", odakle nas je put dalje vodio ka novobeogradskom bloku 70 i savskom keju. Odatle smo čamcem prešli na Adu Ciganliju.
 |
| Jedini deo puta kada nismo vozili |
Ada je, s obzirom na vrućinu, bila prepuna kupača. Nismo imali vremena da se zadržavamo jer nas je čekalo još dosta kilometara koje treba izvoziti.
Od Ade smo krenuli starim obrenovačkim putem i do uključenja na novi obrenovački put kod Umke, bilo je pravo zadovoljstvo voziti. Odličan put i slab saobraćaj, a sve to uz Savu. Deo od Umke do Obrenovca je ipak znatno opterećeniji saobraćajem, tako da smo se potrudili da ga što pre izvezemo. U blizini Obrenovca se nalazi prelepo izletište na samoj Savi, šuma Zabran. Već ranije smo rešili da tu napravimo jednu dužu pauzu, koju ćemo iskorisiti za ručak i odmor u najtoplijem delu dana. U Zabran smo stigli oko 13 sati, a pošto nam je do Lazarevca ostalo nešto više od 40 km vožnje, mogli smo da napravimo pauzu od nekoliko sati.
 |
| Bicikli na Savi |
Posle obilnog ručka u restoranu "Savski biser" došlo je vreme i da se malo opustimo.
 |
| Znak da smo blizu kuće |
 |
| Pogled prikovan za hipnotišuću reku |
Potražili smo zgodno mesto u šumi pored plaže gde bi mogli da se smestimo narednih par sati.
 |
| Zgodno mesto da se prostre ćebe i malo dremne (photo by Sten) |
 |
| Bilo je šteta bar noge ne skvasiti (photo by Sten) |
Posle dobra 4 sata pauze, oko 17 sati smo krenuli dalje ka Lazarevcu, preko Obrenovca, Stublina, Brgula i Velikih Crljena. Usput smo napravili još samo jednu kraću pauzu (da kupimo vodu u jednoj prodavnici), i već oko 19:30 smo, posle blizu 600 km od Budimpešte, napokon stigli do konačnog odredišta.
 |
| Home sweet home |
Kada sad, sa vremenske distance od nekoliko dana, razmišljam o celom putešestviju, mora se reći da je i pored manjih pehova koje možemo zanemariti, ovo bilo jedno nezaboravno iskustvo i prava avantura. Kada bih sada ponovo planirao nešto slično, jednu stvar bih promenio: nigde ne bih rezervisao smeštaj unapred. Bilo je mesta na kojima bismo ostali možda i koji dan duže, ali je to bilo neizvodljivo jer smo unapred rezervisali sva prenoćišta. Najbolja varijanta je nositi šator, podlogu i vreću za spavanje jer usputnih kampova ima mnogo. Kome je preveliko opterećenje nošenje kamperske opreme, a i želi da spava u krevetu, dovoljan je pristup internetu i već ujutru može da se nađe smeštaj za to veče.
Na kraju, ovakvo nešto bih svima preporučio. Ne mora da bude tolika kilometraža niti vreme putovanja. Dovoljno je negde otići biciklom makar na vikend i jednostavno osetiti bar delić atmosfere koju pruža višednevna vožnja. Naravno, bitno je da je i društvo pravo.
Što se mene tiče, mislim da sam se navukao na ovaj vid putovanja. U glavi mi se već javljaju neke ideje za sledeće leto, sa povećanom kilometražom, ali o tome neki drugi put.....ima dosta vremena za razmišljanje. Do tada, na ovom blogu biće još zanimljivih stvari. Možda nevezanih za biciklizam ali svakako zanimljivih. Jedno je sigurno: ako ste u ovih nekoliko postova uživali, uživaćete i ubuduće.
Odlican putopis Igore, od pocetka do kraja. Naravno, apetiti rastu, treba jos puno toga videti i osetiti slobodu koju nosi ovaj vid putovanja, na biciklu !!!
ОдговориИзбришиHvala Peđa.Apetiti svakako rastu, a ovo je ipak bila tek prva tura tura....samo proba za neke ozbiljnije koje će, nadam se, uslediti.
Избриши